Pešačili smo do škole i vraćali se sa prijateljima. Naše vreme večere je bilo u 19h.
Skinuo si školsku odeću čim si došao kući i obukao svoju odeću za igru. Morali smo uraditi domaći zadatak pre nego što su nam dopustili da se napolju igramo. Večerali smo za stolom 
Naš telefon je bio uglavnom u hodniku i imao je kabal u prilogu, tako da privatni razgovori nisu postojali.
TV su imali samo nekoliko kanala! Zapravo smo morali pitati pre promene kanala.
Igrali smo žmurke i lastiš, skrivali se i tražili, fudbal, košarku, izmedju dve vatre...
Boravak u kući je bila kazna i jedino što smo znali o ′′ dosadi ′′ je --- ′′ Bolje ti je da nađeš nešto da radiš pre nego što ti ja nađem!"
Jeli smo što je mama spremila za večeru ili ništa nismo jeli...
Svi su bili dobrodošli i niko nije izašao iz naše kuće gladan.
Nije bilo vode u boci, pili smo iz slavine ili baštenskog creva napolju (i svi su bili zdravi).
Omiljena poslastica nam je bila kriška belog hleba, mast, so i aleva paprika, ponekad i hleb sa domaćim dzemom od šljiva (bila je još ukusnija uz prijatelje) 
Gledali smo crtaće subotom ujutru i vozili bicikle satima, plivali u rekama, jezerima, hodali po šumama, livadama. Peli se na drveća, jeli voće sa grana.
Nismo se ničega bojali. Igrali smo se do mraka... zalazak sunca je bio naše vreme za povratak kući (a naši roditelji su uvek znali gde smo).
Ako se neko posvađao, to je bilo trenutno i opet smo bili prijatelji sledećeg jutra.
Poštovali smo starije jer su sve naše tetke, ujaci, deke, bake i najbolji prijatelji naših roditelja, bili produžeci naših roditelja, a niste hteli da vam govore roditeljima ako ste se loše ponašali!
Ovo su bila dobra stara vremena. Toliko dece danas nikad neće znati kakav je osećaj biti pravo dete."
by Nenad Matić